KRITIKA: SUSRET SA IZVANREDNIM ROMANOM

Istinska pohvala poeziji

Vladan Matijević je u književnost ušao kao pesnik, od pisanja pesama je odustajao, vraćao mu se, ali od poezije nije mogao da se odmakne ni u svojim proznim delima, jer je poezija imanentna njegovom biću, Matijević je srastao s njom. Ovo je dakako znana činjenica, ali je ovde ističemo da bismo rekli ponešto o prirodi romana Susret pod neobičnim okolnostima, o formi i sadržaju, o značenjskom potencijalu i svekolikoj nosivosti ove po svemu izvrsne povesti, ostvarene naizgled jednostavnim, a zapravo veoma složenim i raznovrsnim sredstvima. I odmah valja reći, pre bilo kakvog govora o formi ili sadržaju ili o jeziku, da je roman Susret pod neobičnim okolnostima istinska pohvala poeziji, njena vanredno uobličena nepretenciozna odbrana u doba kad je poeziji malo šta naklonjeno. Kad je ono najbolje u nama, ono što nas čini ljudima, u pretežnoj meri zatomljeno, nestalo pred svakodnevnim navalama svakovrsnih posrnuća. Da bismo odbranili ovu tvrdnju, nužno je da kažemo šta je još ova priča, šta još, osim što je svojevrsno introspektivno svedočenje Ane Žeželj o sopstvenom životu.

Očaravajući Matijevićev postupak

Ana Žeželj je starica, neko bi rekao sasvim obična, na primer,ona sama sebe tako doživljava, neko drugi bi rekao da je sasvim neobična, na primer, njena ćerka Milena, anđeo Milinko Južni, jedan od važnih likova romana nije izričit, iako ponekad pomišlja kako je Ana Žeželj čudna. Uostalom, tako se izjašnjavaju i drugi junaci ovog romana, ali Ana Žeželj nimalo ne mari za to šta drugi misle o njoj. To je samo jedna od osobina Ane Žeželj, jedna od mnogih koje u svesti čitaoca bivaju metafora za širi mentalitetski sklop, lako prepoznatljiv i u lucidno odabranim sentencama, takozvanim devizama Ane Žeželj, kao što je, primerice, ona kojom junakinja opravdava sklonost ka laganju: još jedna laž u moru laži, pa to i nije tako strašno. Takođe, Ana Žeželj drži i do pravila da nikada ne prizna da je uradila nešto loše, u takvim situacijama stalno ponavlja nisam i nisam, što se sasvim uklapa u prepoznatljiv očaravajući Matijevićev postupak da i o najozbiljnijim stvarima ovog sveta progovara pomalo infantilno, nezajedljivo, aktivirajući pritom brojne mogućnosti i na sdržinskoj i na značenjskoj ravni.

Verodostojna situiranost junaka

Štošta već na samom početku romana saznajemo o Ani Žeželj, a ništa od saznatog ona nam ne govori slučajno, sveznajući pripovedač takođe zazire od slučajnosti. Odsustvo slučajnosti je jedna od ključnih odlika ukupne poetike Vladana Matijevića. Od niza izvrsno izabranih detalja, jednom niti spojenih u celinu koja u sebi ima i svu značenjsku bremenitost pojedinih uporišnih delova, ali je otežana za punu meru naknadnih smislova, Matijević stvara višedimenzionalnu sliku jednog života koji je bio takav kakav je bio, a čitalac i nije u mogućnosti da se sasvim odredi prema njemu. Pisac takođe to ne čini, iako je neprestano na strani svojih junaka, posvećen njihovoj bezrezervnoj odbrani, a ta količina empatije je, između ostalog, nešto što Vladana Matijevića izdvaja na aktuelnoj književnoj sceni, ono što najpre govori o pesniku. I kad je reč o formi, ovaj roman u mnogim segmentima podseća na poeziju, a to je postignuto ukidanjem klasičnih dijaloških rečenica, odsustvom navodnika. Govor Matijevićevih junaka se po pravilu nadovezuje u istoj rečenici na njihova duševna stanja ili na trenutne manifestacije koje svedoče o tim stanjima, tako da se postiže složeni efekat neprekidnosti i uverljive trajnosti rečenog, efekat verodostojne situiranosto junaka, bilo da je reč o komičnim ili o situacijama koje bismo označili kao bizarne, ponekad i zaista tragične.

Govor o vremenu ispražnjenosti

Govor Matijevićevih junaka, a najpre Ane Žeželj, je govor o praznini, o pustoši, o vremenu ispražnjenosti kad se čini da života uistinu nema. A kako nema ni slučajnosti u gustom štivu Vladana Matijevića, on u svoju povest o Ani Žeželj na velika vrata, a u romanu bukvalno kroz prozor Anine kuće, uvodi anđela, Milinka Južnog, eda bi ispražnjenosti bilo manje, a opet, anđeo je bestelesno biće, i eto podatne podloge za svakovrsne značenjske i metforičke uvide, od onih koji se lucidno dotiču ironije i poigravaju sa znanim nam predstavama o veri i moralu, do iznimno dubokih razmatranja teoloških i filozofskih datosti, do blage sumnje u poneku od njih. Uza sve drugo, Matijevićev roman je i roman o čekanju, u dobu kada većina od nas čeka da život prođe, a kad nastupi svojevrsno svođenje računa, onda se lamentira nad sudbinom, a još je teže kad anđeo, koji nas ponekad skoli kao Milinko Anu Žeželj, odnekud govori da valja se braniti od spoljnog sveta, da ne smemo otvarati vrata.

Sabijena životna srž

Ima mnogo razloga zbog kojih je roman Susret pod neobičnim okolnostima zapravo pohvala poeziji, jedan od njih je zaista poseban, jer generiše ukupnu radnju, ako o radnji uopšte može biti reči; Ana Žeželj sve vreme, a to je u njenom životu period od pola veka, čeka da je pozove njena ljubav iz mladosti, pesnik Marjan Vergović, taj poziv biva za nju jedini smisao, u tom čekanju sabijena je sva životna srž. Ana Žeželj, onakva kakva već jeste, čeka svoju poeziju, a u danu kad veličanje njene ljubavi iz mladosti dostiže i bolnu i katarzičnu kulminaciju, čini se da se i stapa s njom, nakon mogućeg razrešenja u sukobu anđeoskog i demonskog principa. Naravno, Vladan Matijević i u ovoj razrešnici ostaje veran svom pesničkom principu, ostavljajući čitaocu da sam traga za mogućim krajevima romana, da naslućuje, da tumači i taj susret u beogradskom tramvaju, iako po svemu Ana Žeželj nije kročila iz grada u kome živi, a to je Čačak, da tumači i taj Anin susret sa anđelom, i njen susret sa sobom, sa sopstvenom dušom koja se, veruje Ana Žeželj, može obnoviti. Mnogo je susreta u ovom romanu, i svi su pod neobičnim okolnostima, svi višeznačni, podatni za raznovrsna tumačenja.

Ona koja će se ponovo roditi

Slučajnosti, rekosmo, nema u ovom dubinskom jednodnevnom romanesknom prepletu, tako je nema ni u upornom ponavljanju imena i prezimena glavne junakinje, ni i u izboru imena i prezimena. Značenje imena Ana je milost, zahvalnost, takođe i: ona koja će se roditi ponovo. I mi zapravo u imenu odgonetamo sve ono što sve vreme slutimo: da je junakinja ovog romana prepuna milosti, da je zahvalna, uprkos svemu, za sve što je dobila od života, da se sve vreme nada da će se roditi ponovo i biti ono što nikad nije bila, nova. Poezija, možda. Pisac sugeriše da se i to desilo, nakon olujnog pročišćenja, tu je i čaša, upravo napunjena, koju treba ispiti. Otvoriti novi krug. Ali tu je i sumnja, nema konačnih znanja, svedočenja o njima. A prezime Žeželj je etimološki takođe veoma zanimljivo, žeželj je štap koji se psu veže za ogrlicu, a drugim krajem za kolac. Izvanredno odabrana reč, sušta metafora života Ane Žeželj koja je uvek srljala kao puštena s lanca, a sada u smiraj tog uistinu koloritnog života postala je i potpuno privržena. I odana, kao pas; kome, do svojoj poeziji. I ime i prezime čoveka koga Ana Žeželj pedeset godina čeka, ime njenog pesnika Marjana Vergovića rečito je i određujuće. Ime Marjan znači voljen, ali ima i značenje gorčina mora, a prezimenu Vergović možemo pridati nekoliko konotacija, od onih koji se tiču istine, do slobodnijih koje vežemo za vergl…

Krunske zapitanosti

I tako dalje, od jedne do druge piščeve namere, od jedne do druge metafore, sve do one krunske zapitanosti nad katalogom našeg života, do zapitanosti nad čekanjem da se i čitavom narodu dogodi dostojan život, a pre toga katarza. I kao što anđeo Milinko Južni zna da ovo nije roman o njemu, tako i čitalac od samog početka zna da je ovaj susret sa naizgled neobičnim okolnostima nečijih života zapravo susret sa izvanrednim romanom, koji je u samoj suštini roman o svakome od nas.

Živorad Nedeljković

 

Ana Žeželj, mamurna i raščupana, rukom tankom kao vrapčja nožica, sklonila je kosu sa očiju. Onda je zažmurila na jedno oko, primakla lice vratima i provirila kroz špijunku. Boško je upitno gledao u nju, osećao je da se nešto ne odvija kako treba. Gotova sam, rekla je Ana Žeželj, ali u njenom glasu nije bilo straha, samo nekog tihog mirenja sa sudbinom.

Ispred vrata je stajala Milena, a na stolu, iza Aninih leđa, bili su piksla puna opušaka, upaljač, paklica danhila i nezatvorena flaša loze. Ana Žeželj je oduvek pušila najskuplje cigarete i pila najjeftinija pića, međutim, ona odavno već nije smela ni da puši ni da pije. Nikako. Srce joj je povremeno dobijalo jaku aritmiju, jetra joj je oticala i danima bolela, pluća su joj bila išarana ožiljcima, a disajni putevi loše prohodni, pa je često, baš kao i prethodnog dana, negde oko podneva, dolazila u situaciju da zeva kao riba na suvom, bezuspešno se boreći da udahne vazduh. Milena, njena ćerka jedinica, koristila je to da je maltretira, da je ucenjuje i tako da joj vraća stare dugove, iako svesna da neće uspeti da joj vrati ni pola od onog što ju je ova zadužila, pa taman obe živele još sto godina. Istina, Milena joj nije branila alkohol i cigarete samo zato da bi je kinjila, ona je stvarno i verovala da zdravlje zavisi od toga kakav život osoba vodi. O, koja glupača, mislila je Ana Žeželj. Budući da su mnoge prijateljice Ane Žeželj pomrle, zapravo ne mnoge već sve, a vodile su daleko uredniji život od nje, moglo bi se zaključiti da je Ana Žeželj bila u pravu što nije delila ćerkino mišljenje. Većina tih žena nije popila alkohola za čitav život koliko je ona samo sinoć popila, i – šta im je vredelo! Ali Milenu ni najmanje nije interesovala sudbina majčinih prijateljica.

Anu Žeželj je čudilo to što njena ćerka ne podnosi ni cigarete ni alkohol, kada je ona u trudnoći s njom – jer joj se tražilo kiselo – dnevno pila i po pola litra limun-votke, a i pušila je, naravno, i tako sablažnjavala svet materinskom nebrigom. Očigledno da to na Milenu nije uticalo, pa je zato redovno dramila kada bi videla da ona pije ili puši, i nimalo je nije doticalo majčino a šta mi drugo preostaje. I takva kakva je, stroga i uštogljena, stajala je ispred vrata sva narogušena. Zar danas nije radni dan, upitala se Ana Žeželj. Znajući koliko ozbiljno njena ćerka shvata posao, nikako joj nije bilo jasno otkud ona tog jutra pred njenim vratima. Ani Žeželj je bilo neverovatno da je Milena tek tako izostala s posla, još manje joj je bilo verovatno da se Milena opametila i promenila svoj ropski odnos prema fabrici, a opet, nije joj se činilo mogućim ni da je ona prespavala čitavo prepodne, iako je do kasno u noć pila lozu i slušala kasete Visockog i Okudžave. Nemoguće je da sam se toliko uspavala.

Ana Žeželj je mahinalno pogledala ka zidnom satu, ali njegove u Heraklita Mračnog zaljubljene kazaljke bile su već nedeljama zaustavljene, jedna između brojeva jedanaest i dvanaest, druga na broju pet, treća na broju šest. Nije bilo važno koja kazaljka na kom broju stoji jer se vreme odavno nije obaziralo na njih, zbog čega su one patile i u sebi se molile da Ana Žeželj već jednom kupi te proklete baterije, pa da se i one pokažu u pravom svetlu, da vremenu skrenu pažnju na svoju tačnost. Ne može se reći da Ana Žeželj nije želela da kupi baterije za sat, želela je, međutim, kad god se našla u prilici da to učini, ona se njih jednostavno ne bi setila, kao što je uostalom zaboravljala i druge, njoj još i neophodnije stvari. Čovek ne može sve da drži u glavi, vajkala se ona. Iako filozofski dobro potkovane, kazaljke nisu mogle da razumeju njeno pravdanje i upravo su se pitale kako Ana Žeželj uopšte opstaje kad ne zna da je u tom trenutku tačno sedam časova i deset minuta.

Ana Žeželj je odvratila pogled od sata, nije bila voljna da se naštinu suočava sa potvrdom svoje zaboravnosti. Iako ni do kakvog saznanja, što se tiče tačnog vremena, nije došla, bila je sigurna da je i dalje jutro. Njen pogled kroz prozor bio je više jutarnja navika nego potreba da sud o aktuelnom dobu dana potvrdi. Protrljala je prstima slepoočnice. I premda joj to nije bila namera, ona je na osnovu položaja sunca i dužine senki ocenila da je bila u pravu: novi julski dan tek je započinjao. Da, julski, mada je na ružnom zidnom kalendaru bila izložena stranica na kojoj je, ispod fotografije fabrike gde je radila njena ćerka, pisalo jun dve hiljade petnaeste. Pomalo je bila komična postojanost te stranice kad je jul već devet dana sve pred sobom pržio i kad ga ni Bog više nije mogao pokolebati, a kamoli stranica kalendara koji je Milena donela i okačila a da Anu Žeželj nije ni pitala da li ga želi.

Evo, evo, odgovorila je Ana Žeželj na ponovno zvonjenje. Hitro je sklonila paklicu sa stola. Nikad ne bi dozvolila ćerki da joj zapleni cigarete – zadavila bi je da tako nešto pokuša, pa da joj je na oko ispala – ali tog jutra nije imala ni volje ni snage da se s njom preganja, da sluša njene kritike i pretnje. Ovo sam ti sad došla i nikad više! Da znaš! Od danas me ne interesuje ni da li si živa, kao da je čula ćerkine reči, te ili neke slične. Ali, ma koje reči joj ćerka uputila, među njima se obavezno nalazila i reč nikad, kao da je znala da Anu Žeželj ta reč otiskuje u depresiju, pogotovo ako posle nje sledi reč više. Paklicu je zajedno sa upaljačem ubacila u fioku; u toj brzini je ipak stigla da pogleda koliko joj je još ostalo cigareta. Samo tri, zapanjeno je rekla i zalupila fioku. Na tren joj se učinilo da je malopređašnja slika skoro prazne paklice cigareta od sudbinske važnosti i da je treba zapamtiti, ili da se pak nečeg u vezi sa njom treba setiti.

Zatim je zgrabila pepeljaru, žurno je odnela u toalet i istresla u šolju. Rukom je pošla ka rolni toalet-papira, ali je naglo odustala od misli da pepeljaru čisti: za to nije imala vremena. Povukla je korodirani lanac vodokotlića i voda je huknula u šolju odnoseći srebrnasti pepeo i opuške. Pogledom punim trijumfa dokačila je narandžastu plastičnu kofu, koja joj je godinama služila za sipanje vode u šolju i koja bi i dalje tome služila da ona jednog dana slučajno nije utvrdila da vodokotlić ponovo funkcioniše. Ana Žeželj je tada zaključila da se on sam od sebe popravio. Smatrala je to sasvim normalnim. Ana Žeželj je stalno očekivala da se problemi sami reše i zato ih je redovno odlagala na stranu. Vodokotlić je bio dokaz da ispravno postupa. Ana je pepeljaru ostavila na mašini za veš, ne pogledavši je. Da još nešto ispravi, da skloni – nije imala vremena. Nije mogla ni na tren da se zaustavi i bolje pogleda šta je to neobično spazila, čiji odraz je videla u ogledalu.

Ana Žeželj je pošla ka vratima da ih otključa. Sad, šta će biti, biće. Vazduh u kući toliko je smrdeo na duvan i rakiju da se i Ani vrtelo u glavi i povraćalo, pa joj se ne može zameriti što je očekivala da njena ćerka padne u nesvest čim uđe. Da li je broj Hitne pomoći devet-tri ili devet-četiri, pitala se dok je pružala ruku ka bravi i ključu. Želela je da bude spremna na akciju kad se Milena sruši. Mislim da je devet-tri, stavila je tačku na svoja razmišljanja Ana Žeželj.

Milena se spremala da ponovo pozvoni, već ju je hvatala nervoza što ova ne otvara, a onda je čula otključavanje brave pa je povukla ruku koja je već bila nadomak prekidača za zvonce. Zvonce je odahnulo jer mu se jutros baš ništa nije radilo. Milena je neko vreme čekala da se vrata otvore, ali je ubrzo shvatila da će čitav život provesti ispred njih ako ih sama ne pogura, pošto je njena majka očigledno smatrala da je dosta učinila samim tim što ih je otključala. I, s utiskom da je malo ponižena, latila se kvake. Stojeći na pragu, gledala je u majku koja joj je bila već okrenuta leđima. Držeći se za slabine, ona je blago pogrbljena išla ka neraspremljenom krevetu, izgledala je kao da ima nameru da se vrati u njega i nastavi da spava. Još nisi spremna, zapanjeno je uzviknula Milena. Ana Žeželj se okrenula ka ćerki i pogledala je bledo.