U „Ninu“ o Ninovoj nagradi

V.M.

VLADAN MATIJEVIĆ: ISPRED STRELJAČKOG STROJA

Fenomen Ninove nagrade nije lako razumeti, pogotovo njenu dugovečnost. Država u kojoj je ona nastala raspala se u mnogo delova. Sve što je postojalo u toj državi urušilo se, ono što se iz raznoraznih razloga čuva, nalazi se na intezivnoj nezi i u besvesnom stanju čeka prestanak dotoka kiseonika. Jezik kojim je pisala većina dobitnika, više se ne zove kao nekad. Nedeljne informativne novine više ne uživaju ugled koji su imale. Reč književnog kritičara je marginalizovana, na člana Ninovog žirija neretko se gleda sa podozrenjem. Poziv pisca je degradiran, imena novih dobitnika sve manje znače običnom čoveku. Pod pojmom knjiga sve češće se podrazumeva tvorevina za koju je nekadašnji ljubavni-vikend roman bio sofisticirano štivo. Broj romana napisanih između dve dodele istina raste, ali broj onih koji zavređuju da budu pročitani iz godine u godinu rapidno opada. Kulturna politika ide naruku totalnoj nekulturi. Sve su to činjenice, rekao bih opštepoznate, možda i opšteprihvaćene, međutim, posle Nove godine čitava država se grozničavo pita ko li će sada dobiti Ninovu nagradu.

Tih par sedmica zamru razgovori o prevremenim izborima, pominju se domaći pisci, njihovi romani se upoređuju sa Mamacem, Kišom i hartijom, Bernardijevom sobom… U Srbiji se naveliko govori o književnosti, nagađa se, špekuliše… Mnogi tvrde da znaju ime budućeg dobitnika. Obično su to oni koji nisu pročitali nijednu knjigu iz produkcije koja se razmatra, ali zašto bi išta i čitali kad je njima, u poverenju, rekao neko ko zna znanje. Teorije zavere cvetaju, ovog puta na literarnoj poljani. Naravno, poslednjih decenija sve se gleda kroz političku prizmu, pa ti znalci najčešće predviđaju dobitnika na osnovu bliskosti pisca i vladajuće partije, ili na osnovu toga koliko je napisano delo u saglasju sa aktuelnom dnevnom politikom. Na sreću, Ninova nagrada se od prvog dana trudi da promoviše nesporne vrednosti, ali i vrednosti za koje umni ljudi smatraju da će u budućnosti biti nesporne, i malo je bilo slučajeva koji bi mogli dati za pravo takvim predviđanjima.

Ninova nagrada je bez sumnje daleko najznačajnija nagrada kod nas, jedina koja ima težinu, računajući i nagrade iz drugih oblasti društvenog života. Neću pokušavati da objasnim zašto je tako, priznajem da to ne znam. Iskustvo jednog od dobitnika nagrade nije mi od pomoći, pa se u ovom tekstu na njega neću ni pozivati. Opšta kulturna klima i ljubav našeg čoveka prema literaturi svakako nisu razlog. Novčani iznos nagrade, mada je najviši u konkurenciji svih nagrada, takođe nije razlog. Pojavljivale su se nagrade sa isto tako velikom svotom, ali su se nakon nekog vremena ipak ugasile, ne uspevši ni za trenutak da dosegnu slavu i značaj Ninove nagrade. Pošto ne znam pravi razlog njene popularnosti, preostaje mi samo da izdaleka opišem januarsku atmosferu u Srbiji.

Piscima su užagrile oči, izdavači trljaju ruke, knjige se kupuju više nego ikad. Dobro znam da je za tiraž knjige korisnije biti u užem izboru za Ninovu nagradu nego kasnije dobiti bilo koju drugu. Mnoge kupljene knjige se i pročitaju. Tih danas se pomno gleda u članove Ninovog žirija. Sumnjičavo se vrti glavom, poneko klima s odobravanjem. Većina građana je svesna da živi u zemlji ogrezloj u nepoštenje, a malo ko je svestan da nepoštenja nikad nema ako se za članove neke institucije izaberu ljudi kojima je iznad svega do ugleda, koji imaju osećaj odgovornosti. Pored onih, za kulturna društva nezamislivih, žiri se razumnjivo suočava i sa književnim problemima. Npr. često se pojave dobri romani, a teško uporedivi. Ninova nagrada je oduvek uvažavala najrazličitije poglede i nagrađivala različite poetike, pa kad su dela ispunila ciljeve dijametralno suprotno postavljene, za njihovo merenje moraju se koristiti različiti aršini. I sam se pitam šta će kod nekog člana žirija imati dodatnu vrednost, onu koja će pomoći određenom delu da prevagne. Da li će odabrati roman za koji pretpostavlja da će biti u boljoj komunikaciji sa književnom publikom, pa će samim tim i širiti slavu književnosti, ili možda roman za koji veruje da će trajati kroz vreme? Da li će odabrati mlađeg pisca za laureata jer tim činom otkriva novo ime i na velika vrata ga uvodi u književnost, ili će se odlučiti za starijeg pisca jer za onog mlađeg ima vremena.

Onda dolazi proglašenje dobitnika. Nagradu najčešće dobije pisac najboljeg romana, ponekad pisac romana koji je pre neku godinu napisao odlično delo, ali se tadašnji žiri o njega ogrešio, pa se ovog puta ispravlja greška i tako se, naravno, čini nova greška. Objavljivanje dobitnika nagrade silno obraduje jednog pisca, njegovog izdavača i pogotovo piščeve bližnje koji se sete da bez njih ništa ne bi bilo, da su oni pisca oduvek podržavali. Neki od njih stvarno i jesu, a neki su godinama od pisca zahtevali da napusti ćorava posla i da gleda od čega se živi. Skoro svi eksperti i dobro obavešteni kažu jesam li ti rekao, iako mnogi za dobitnika nikad pre nisu čuli. Darodavac je razumljivo zadovoljan pažnjom koju šira društvena zajednica usmerava ka njemu. Ali, i pored toliko srećnih, razočaranih uvek bude više. Na hiljade njih je silno tužno što nagrada nije pripala njima, neki od njih nikad ništa nisu napisali, samim tim ni objavili, ali su svejedno nesrećni.

A dobitnik je uvek posebna priča. Jedini je on sto posto siguran da je nagrada došla u prave ruke i da je kvalitet njegovog dela bio presudan. Teret Ninove nagrade svaki od njih drugačije nosi. Nekom ona pomogne da stekne samopouzdanje, mnoge pisce ona toliko optereti da nikad više ne napišu knjigu kvaliteta nagrađene. Neki pisci uz pomoć nagrade reše goruće životne probleme, neki ne umeju da iskoriste svoju jednogodišnju popularnost. To je već stvar karaktera, neko zlatnu značku vatrogasnog društva iskoristi da prosperira u životu, neko u nasledstvo dobije carsku krunu pa završi ispred streljačkog stroja.

Da rezimiram: Ninova nagrada je posle svake dodele sve moćnija. Stekla je takav ugled i status da joj sada sve ide u prilog. Jasno: i popularan pisac, i dobar roman, i dobro osmišljene akcije i zaokreti, ali i slab nagrađeni roman, i nepoznat dobitnik, i onaj koji nije harizmatičan. Nagradi bi išla u prilog čak i afera, i raspad žirija, i piščevo vraćanje nagrade, i grube greške darodavca, i propusti svake vrste… Sve bi to uticalo da se o Ninovoj nagradi govori, da se ona još više populariše. Čini mi se da Ninovoj nagradi niko više ne može nauditi, niti napakostiti. A da li se to ona, samim tim i zbog toga, susreće sa najvećom opasnošću u svojoj istoriji?

Nin, 10. 12. 2015. broj 3389.

 

sep 16, 2015 | Objavio u Vesti | 0 komentara
Premium Wordpress Themes by UFO Themes